U pro­lje­će se po­ja­vlju­je jed­na od naj­za­ni­mlji­vi­jih pe­čur­ki, ma­la, neo­bič­na ali go­spo­da­ri­ca šu­me. Smr­čak, pe­čur­ka sa šu­plji­ka­vim še­ši­rom, sa­vr­še­no se ukla­pa u oko­li­nu, pa je ti­me još ve­ći iza­zov na­ći je u šu­mi. Ona spa­da u red naj­zdra­vi­jih plo­do­va pri­ro­de. Ova glji­va ra­ste od apri­la do ju­na u ni­skoj tra­vi i pro­ri­je­đe­nim šu­ma­ma, ali su­še­na mo­že da se ku­pi u do­bro opre­mlje­nim mar­ke­ti­ma.
U Šti­ta­ri­ci na­ra­sla je ova glji­va za Gi­ni­sa. Pro­na­šao je i ubrao Ra­do­je Čo­be­ljić. On se sa po­ro­di­com sa­ku­plja­njem smr­ča­ka i dru­gog šum­skog bi­lja ba­vi 40 go­di­na. Smr­čak ko­jeg je pro­na­šao te­žak je pre­ko jed­nog ki­lo­gra­ma, a nji­hov pro­sjek je od 50 do 150 gra­ma.
– Ni­ka­da ni­je­smo na­šli ni pri­bli­žno slič­nu pe­čur­ku. Ovo­li­ki smr­čak je baš ne­u­o­bi­ča­jen jer je on u pro­sje­ku od 50 do 150 gra­ma. Ovoj glji­vi je po­go­do­va­la su kli­ma i ve­li­ke pa­da­vi­ne, od­no­sno po­mi­je­ša­ne pa­da­vi­ne i to­plo vri­je­me. Nju ni­je­sam na­šao u šu­mi gdje joj je sta­ni­šte, ne­go na li­va­di. Tu je plod­no ze­mlji­šte. Pe­čur­ke se raz­mno­ža­va­ju spo­ra­ma, vje­ro­vat­no da je vje­tar te spo­re do­nio. Ni­ka­da ja tu ni­je­sam na­šao pe­čur­ku, a ni­je da­le­ko od mo­je ku­će. Tu smo još na­šli dvi­je, ali ma­nje od ne­u­o­bi­ča­je­ne ve­li­či­ne. Ina­če, to ni­je sta­ni­šte smrč­ka. Kad sam je na­šao znao sam da je smr­čak, jer se raz­li­ku­je od svih pe­čur­ki, ali ni­sam slu­tio da ima pre­ko po­la ki­lo­gra­ma – re­kao je Čo­be­ljić.
Čo­be­ljić je smrč­ka za Gi­ni­sa osu­šio i va­ku­mi­ra­će ga.
– U Gac­ku je na­đe­na naj­ve­ća vr­sta ove pe­čur­ke od 930 gra­ma. Ova mo­ja šti­ta­rič­ka je šam­pi­on­ka. Ni­sam je no­sio ni u jednu in­sti­tu­ci­ju. Iskre­no i ne znam ko­me bih se obra­ti­o. Ma­lo ko vo­di ra­ču­na o na­ma sa­ku­plja­či­ma. Sa­mo sam je osu­šio i sa­ču­va­će­mo je va­ku­mi­ra­nu – ka­že Čo­be­ljić.
Čo­be­lji­ći sa­ku­plja­ju šum­ske plo­do­ve, a ba­ve se i uz­go­jem ma­li­na i pče­lar­stvom. Ima­ju oko 100 pče­la, a 5.000 ma­li­na.
– Kad do­đe pro­lje­će vri­je­me je za smr­čak. Ta­da po­či­nje ber­ba i od to­ga za­ra­đu­je­mo. Pri­ro­da je iz­da­šna i ko ho­će da za­ra­đu­je, a da ne na­ru­ši pri­ro­du, ona na­gra­di sva­kog sa­ku­plja­ča bi­lja­ka i pe­ču­ra­ka – is­ti­če Čo­be­ljić.
On ka­že da se is­pla­ti ba­vi­ti se ovim po­slom, ali da on bu­de sa­mo uz­gre­dan. Naj­vi­še mu se do­pa­da to što se upo­zna­je sa pri­ro­dom.
– Mi ne tra­ži­mo po­moć Mi­ni­star­stva po­ljo­pri­vre­de, ali ni to da nam od­ma­žu. Imam 33 go­di­ne rad­nog sta­ža, a ovim se ba­vim 40 go­di­na. Nas je pe­to­ro u po­ro­di­ci, ima­mo tri stu­den­ta, a pri­ma­nja ne­ma­mo. Ta­ko da smo pre­ži­vje­li od pri­ro­de i svo­ga ra­da. Ima­mo ot­kup­ne sta­ni­ce, tu su i lju­di ko­ji se ba­ve ot­ku­pom lje­ko­vi­tog bi­lja. S tim ne­ma­mo pro­ble­ma. Ja pro­da­jem Mi­ru Pa­le­vi­ću. No­vac do­bi­je­mo od­mah, ne­ma če­ka­nja, ne­ma pre­va­re – is­ti­če Čo­be­ljić.
Čo­be­ljić ka­že da je us­put ot­kri­vao gdje su sta­ni­šta ovih glji­va.
– Ja ne idem baš da ih tra­žim, jer znam nji­ho­vo sta­ni­šte. Znam te­ren i ne idem da­le­ko. Kad pa­li­o­ci za­pa­le šu­me na­be­re se mno­go. To po­go­du­je raz­vo­ju glji­va. On­da tu uzme­mo po ne­ko­li­ko hi­lja­da. A u pri­ro­di se ne ube­re ne­ko­li­ko ki­lo­gra­ma su­vih. Tre­ba de­set ki­lo­gra­ma si­ro­vih za je­dan ki­lo­gram su­vih pe­ču­ra­ka. U pla­ni­nu tre­ba ići jer je fa­bri­ka ki­se­o­ni­ka, na­šli ili ne pe­čur­ke – ka­že Čo­be­ljić.
Ot­kup­ne ci­je­ne smrč­ka su vi­so­ke, od 50 do 200 eura, jer ih je te­ško na­ći, a kva­li­tet­ne su za ljud­sku is­hra­nu. Zdra­ve su i omi­lje­ne u mno­gim do­mo­vi­ma i re­sto­ra­ni­ma. Smr­čak sa­dr­ži vi­sok ni­vo an­ti­ok­si­da­na­ta, ko­ji spre­ča­va­ju stva­ra­nje slo­bod­nih ra­di­ka­la i uni­šta­va­ju po­sto­je­će.
A.D.


Po­bolj­ša­va rad je­tre

Smr­čak po­bolj­ša­va rad je­tre, a bla­go­tvor­no dje­lu­je i na kar­di­o­va­sku­lar­ni si­stem. Ovu glji­vu ko­ri­ste i kao di­je­tal­nu hra­nu, jer je bo­ga­ta vlak­ni­ma. Vi­ta­mi­ni i mi­ne­ra­li, ko­ji se na­la­ze u smrč­ku po­bolj­ša­va­ju gu­sti­nu ko­sti­ju, rad sr­ca i po­ve­ća­va­ju ži­vot­nu ener­gi­ju. Ova di­vlja glji­va ci­je­nje­na je zbog za­ni­mlji­vog iz­gle­da. Ima ka­pi­cu na­lik pče­li­njem sa­ću. Ta ru­pi­ča­sta tek­stu­ra je ide­al­na za so­se­ve i čor­be, jer do­bro upi­ja raz­li­či­te uku­se i la­ko se sje­di­nju­je.
Za one ko­ji ni­je­su do­bri po­zna­va­o­ci glji­va, naj­bo­lje je da smr­čak ku­pu­ju u mar­ke­ti­ma i pro­dav­ni­ca­ma, jer po­sto­je slič­ne vr­ste, ko­je su otrov­ne dok se ter­mič­ki ne ob­ra­de.